Искуства Хранитеља

ЉУБАВ ПРЕМА ДЕЦИ КАО ГЛАВНИ МОТИВ

Подизање остављене деце за мене није посао, то је мој живот. Пре 17 година примили смо првог малишана, од тада су стално стизали нови. Оно што ме највише чини поносном је што ме и данас зову „мама“ сви они који су отишли даље и осамосталили се. Сво троје моје деце и супруг Емил су се максимално ангажовали око сваког детета које нам је дошло у кућу. Сама никако не бих могла да се изборим са њиховим проблемима. Тешко је борити се са њиховим страховима и траумама. Најтеже ми је било да се растанем од њих, јер бринем као да сам им рођена мајка и стрепим шта ће са њима бити када изађу из система социјалне заштите. Никада се нисам покајала што сам живот посветила остављеној деци. Велики је то изазов али је највећа награда. Од стране Министарства за рад и запошљавање, моја породица је добила награду за најбољу хранитељску породицу 2008. године. Значило ми је то признање и то што су други препознали мој труд али ми је највећа награда то што знам да сам деци о којој сам бринула и сада бринем, успела да вратим оно што им је одузето а то је родитељска љубав.

 

Славица Цветковић